Вера Грујић
ВОЈИСЛАВ ЛУКОВИЋ- ИКОНЕ
Ликовни живот 71/72, Београд, 1998. стр.30-31.

Политички догађаји који су обележили последњу деценију овога века и њима условљен поремећај система вредности неизбежно су се одразили и на уметност. Наравно, не само кроз различите погледе на дефинисање њеног места, смисла и улоге, већ и огромном продукцијом дела из домена иконописа, врсте која је дуго код нас била маргинализована. Активно учешће представника Српске Православне Цркве у јавном животу и еуфорично окретање дојучерашњих атеиста религији, најчешће подстакнуто снобизмом и жељом да се буде "у тренду", довели су до повећања потражње за иконама, а самим тим и до опредељивања бројних уметника за иконопис, углавном из комерцијалних разлога. Најобимнији део те огромне продукције јесу обичне копије, настале пресликавањем популарних и тражених предложака. На њима се огледа већа или мања вештина уметника, у већој или мањој мери савладане тајне заната, али не и њихова индивидуалност и труд да се удаље од стереотипа.

Ипак, има стваралаца који су сликање икона схватили као креативан чин. Они су стога своје напоре усмерили ка сагледавању суштине и формалних особености иконописа, што се нарвно одразило и кроз постигнуте ликовне вредности.

Један од тих уметника је Војислав Луковић, чија су двадесет и четири дела, настала од 1994. до 1997. била изложена у београдској галерији "Сингидунум".

Луковићево професионално опредељење, које га је по окончању Факултета Ликовних Уметности окренуло конзервацији и рестаурацији уметничких предмета, као и рад проведен на тим пословима у Народном музеју и другим сродним установама, а следствено том и могућност да види и проучи остварења старих мајстора, допринели су његовом добром познавању иконографских образаца, технике извођења и сликарске технологије. Сликајући јајчаним темперама, попут његових претходника из ранијих векова, он се у почетку није удаљавао од уобичајених иконографских представа. Зна се да су такви покушаји, као онај Ђорђа Крстића од пре стотинак година, на пример, постајали предметом сучељавања оштро супротстављених мишљења. Наиме, Српска Православна Црква је институција посвећена неговању традиционалних, у њено биће дубоко утканих и догматизованих вредности. У њој се, када је реч о класично схваћеној икони, столећима ништа радикално није мењало. С друге стране, пак, о томе јасно сведочи наша новија историја уметности. Утицај запада, супротан византијском, ортодоксном хришћанству, постао је приметан у српском религиозном сликарству током 18.века, а потпуно доминантан у наредном столећу.

Тако су и поједини покушаји да иконе изгледају нешто другачије него што је уобичајено, виђени на Другом Сабору савременог иконописа код Срба, одржаном 1993. у Народном музеју, наишли на уздржан пријем код црквених великодостојника и теоретичара. Ипак, време неминовно чини своје, па је и овде донело извесне промене. Међу њима било је негативних, које су икону удаљили од њене суштине и основног значења, али и позитивних. Управо ти позитивни помаци се огледају и на Луковићевим радовима. А колико је тешко иконописцу сведоче и речи епископа Данила Крстића : " Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. (...) Он (иконописац ) постиже највећи степен слободе кроз " монашко " одрицње од својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израз из Светог Предања. (...) Часни крст који носи православни иконограф је скован од две опречне заповести : "Не смеш бити лени кописта", и : "Нe смеш измишљати непостојеће утваре! ".

Зато је Војислав Луковић, да не би био " лени кописта " почео да се полако удаљава од предложака, али не у правцу окретања миметичком и овоземаљском, дакле својствима супротним особини иконе као апстрактног посредника између верника и приказаног светитеља, не бавећи се при томе ни " измишљањем непостојећих утвари". Пажљиво исчитавајући житија светих и на основу њих у своје композиције уносећи нове детаље, а уједно формирајући самосвојну ликовну поетику, он је новине прилагодио тежњи да се нагласе духовне вредности приказаних светитеља и њихова узвисеност и трансцедеталност, дакле традиционалне вредности својствене православном иконопису. Он то ради са избрушеним осећањем за меру, тако да се на први поглед његове иконе не разликују битно од оних добро познатих. Ипак, нису исте јер носе траг његове индивидуалности. Управо та особина Луковићевог иконописа и његов труд да настави започетим путем, уз мало више слободе, сигурно га воде ка самом врху и месту међу онима који треба другима да показују правац.

Вера Грујић
ист.уметности, кустос у Народном музеју у Београду